Bilo to genetski ili kulturološki, svi mi neka jela volimo a neka ne. Taj naš senzibilitet za hranu, okuse i mirise, razvijamo od ranih dana i odrastajući stičemo različite navike koje ovise od genetskih i kulturoloških faktora.
Genetske sklonost ka hrani se malo razlikuju od kulture do kulture i to se može evolucijski objasniti. Tako je recimo slana hrana neizostavan obrok ali smo slatkom okusu skloniji još od ranih dana, zato što slatka hrana osigurava više energije, kao što se može objasniti i naša odbojnost ka gorkom okusu zato što je on svojstven spojevima koji se nalaze oko nas i koji mogu biti otrovni.
Kulturološke sklonosti su te koje nas razlikuju. Brojni autori govore o psihološkoj pozadini odabira hrane, koji naravno ovisi od naše okoline, zbog kojih okus i miris razlikujemo kao fin ili ne te spoju hrane i kulture kao tzv. proustovsko sjećanje. Baš kao što u In Search of Lost Time, madeleine, tradicionalna francuska slastica, naratora evocira na neko zaboravljeno vrijeme, na Combray i tetku Léonie, tako svako od nas nosi okus i miris svog madeleina. Hrana je neizostavni dio našeg odrastanja čiji okus ili miris za tren mogu vratiti stare emocije…
Koji okus ili miris vas vraća nazad, u neko ranije vrijeme?
